HOME csrsombor.org.rs
Sajt Centra za socijalni rad u Somboru
 
 FAQ - Često Postavljana PitanjaFAQ - Često Postavljana Pitanja   TražiTraži   Lista članovaLista članova   Korisničke grupeKorisničke grupe   Registruj seRegistruj se 
 ProfilProfil   Proveri privatne porukeProveri privatne poruke   Prijavi sePrijavi se 

Supervizija-praktična primena u CSR

 
Napiši novu temu   Odgovori na poruku    csrsombor.org.rs forum -> Organizacija
Pogledaj prethodnu temu :: Pogledaj sledeću temu  
Autor Poruka
Biljana



Pridružio: 30 Okt 2007
Poruke: 25
Lokacija: Sombor

PorukaPoslao: Sre Sep 17, 2008 8:07 pm    Naslov: Supervizija-praktična primena u CSR Odgovoriti sa citatom

Kada govorimo o praktičnoj primeni supervizije u CSR, zapravo govorimo o tri oblasti na kojima rade supervizor i voditelj slučaja tokom supervizijskog procesa:

1. monitoring i podrška u radu na konkretnim slučajevima. Odnosi se na kontinuiranu saradnju voditelja slučaja i supervizora u planiranju i realizaciji procene, razvijanju plana usluga i mera, monitoringu aktivnosti, evaluaciji i ponovnom pregledu plana, te zatvaranju slučajeva. Smisao supervizije ne isključuje kompetencije koje voditelji slučaja imaju. Supervizijski proces omogućava da se pažnja fokusira na interese korisnika. U Centrima često imamo multiproblemske porodice, složenu problematiku, i u mnoštvu relacija i problema na kojima treba raditi, lako je da nam se pažnja raspline i izgubimo iz vida ko je zapravo korisnik, najnemoćniji deo sistema, i u ime čijih potreba i dobrobiti imamo mandat i obavezu da radimo. Jedan od čestih primera u praksi je fokusiranje pažnje na supružnike u razvodu braka zbog žestine njihovih konflikata, dok iz fokusa pažnje izgubimo potrebe i interese dece.

Osim fokusiranja, u supervizijskom procesu se nekad ugao posmatranja širi, defokusira pažnja samo sa jednog aspekta, radi sveobuhvatnijeg uvida u problem i moguća rešenja , što vodi optimalnijem radu na ostvarenju pozitivnih ishoda u radu sa korisnikom.

Supervizor nije Nadzor. Uz voditelja (i ostale po potrebi), supervizor je zapravo deo korisničkog tima. Kako svaki član tima ima specifičnu ulogu i zadatke, tako ih ima i supervizor...da svojom „neutralnom, spoljnom pozicijom“ i specifičnim znanjima, pomogne zadovoljenju potreba korisnika. Dakle, ovde ne govorimo o kontrolisanju rada, umanjenju značaja i znanja koje voditelji slučaja kao profesionalci imaju, već o zajedničkom zadatku voditelja i supervizora (na najbolji način raditi, sa svešću o interesima korisnika) i jasno podeljenim ulogama šta ko radi da bi se postavljeni cilj ostvario.

2. Druga oblast rada su profesionalne kompetencije stručnih radnika. Cilj unapređenja kompetencija je postizanje što kvalitetnije prakse, kako sa aspekta korisnika i njegove zaštite, tako i sa aspekta voditelja slučaja i njegovog profesionalnog zadovoljstva, sigurnosti, osećaja uspešnosti, lakšegrada...

Supervizijom je odvojeno vreme, koje je posvećeno refleksiji iskustava voditelja slučaja u praktičnom radu...a kad rasvetljavamo sopstvena iskustva, dileme, zastoje u radu ili sopstvenu pozitivnu praksu, tad vrlo intenzivno učimo.

3. Treća oblast supervizije u CSR jeste podrška prilikom prožimanja ličnog i profesionalnog. To su ona bitna pitanja kada je teško odvojiti lična stanja, rast i razvoj od procesa rada. To su situacije kada se dotičemo etike, dilema, ličnih previranja u odnosu na radni kontekst, sagorevanja, profesinalnog zadovoljstva, doživljaja uspešnosti/neuspešnosti, ličnih stavova i slično.
Funkcija supervizije u ovim momentima je funkcija rasvetljavanja uticaja profesionalnog na lično i ličnog na profesionalno, podrška, učenje i razvoj. To su npr one situacije kada se susretnemo sa nekim profesionalnim problemom, koji nas podstakne da angažujemo neke duboko lične procese...Primer: u praksi se dešava da smrt korisnika pokrene kod profesionalca duboko lična preispitivanja i osećanja o konačnosti života, smislu i besmislu , životnim vrednostima...što utiče i na način na koji će on da radi. Primer su i situacije velikog angažovanja profesionalca i korisnika, ostvarivanje pozitivnih pomaka, a potom iznenadno „padanje u vodu“ svega što smo uradili...što vodi ka osećanju besmisla rada, ka pesimizmu, ljutnji i ostalim rakcijama koje su prirodni pratilac ovakve situacije. I u ovim kontekstima supervizja ima sličan cilj: lično i profesionalno jačanje stručnih radnika, u funkciji zaštite interesa korisnika i optimalnijeg, lakšeg, efektivnijeg rada.

OBLICI SUPERVIZIJSKOG RADA

U dosadašnjoj praksi u Centru korišteno je nekoliko oblika supervizijskog rada:

1.MENTORSKA(INDIVIDUALNA) 1:1, zakazana, vrlo fokusirana na određenu temu i ciljeve koje su dogovorili voditelj slučaja i supervizor. Intenzivna je , produbljena – zbog značaja ciljeva supervizije i prirode interakcijskog odnosa 1:1. U dosadašnjoj praksi ona obično traje do 90 minuta. Mentorska supervizija služi kako za rešavanje pitanja u odnosu na konretne slučajeve tj predmete, tako i u odnosu na profesionalno jačanje voditelja nevezano od direktne prakse na slučajevima, kroz rasvetljavanje iskustava, dilema, stavova, rešavanje odnosa ličnog i profesionalnog itd. Poverljiva je i saradnička baš zbog dubine u koju ponekad zadire.

2.GRUPNA, takođe se zakazuje, fokusirana je na određenu temu ili ciljeve. Ciljeve grupne supervizije mogu da definišu voditelji slučaja, zajedno voditelji i supervizor, ili je supervizor uvideo potrebu većeg broja voditelja za određenom temom, pa je u skladu sa tim definisan i cilj. Koristi se za rad na poljima koji su od značaja za veći broj voditelja, tek donekle podesna za rad na konkretnom slčaju (i to samo ako je slučaj takav da grupa na osnovu njega može da uči, ili je grupa od koristi za rad na tom slučaju). Najčešće se grupna supervizija ipak vezuje za neke opštije teme, značajne za veći broj profesionalaca kao npr: „evidencija i dokumentacija stručnog rada“, „participacija korisnika u procesu“ i sl. Trajanje grupne supervizije zavisi od teme i cilja. Ona nekad traje tačno određeno vreme, a nekad traje dok grupa ne ostvari cilj i reši potencijalne dileme/probleme, postigne konsenzus... Kao i svaki grupni rad, veoma je ekonimična, produktivna, vodi unapređenju profesionalnih kompetencija, zajedničkim stručnim stavovima, horizontalnom transferu znanja, optimizaciji prakse i sl.

3.SUPERVIZIJA KORICNIČKIH TIMOVA- vrlo korisna u praksi kao mogućnost rasvetljavanja najboljih interesa konkretnog korisnika na čijem slučaju tim radi. Za voditelje slučaja je vrlo ekonomična. U praksi je najčešće supervizor taj koji u dogovoru sa voditeljem preuzima odgovornost za organizaciju sastanka, te voditelj ne „gubi“ vreme sa tim. Takođe, voditelj kroz rad korisničkog tima, dobija na efikasnosti odgovora na složen radni zadatak. Za sam slučaj je takođe ekonomična i korisna- jer doprinosi obuhvatnom sagledavanju zahteva postupka, potreba korisnika, rizika i resursa. Za članove korisničkog tima korisna kao mogućnost horizontalnog transfera znanja i unapređenja kompetencija. U praksi se do sad pokazalo da je korisno da se odredi vreme trajanja supervizije tima, jer je tim fokusiraniji u supervizijskom procesu. Naravno, svako pravilo ima izuzetak, ponekad je bitno da se timski sastanci traju dok god se jasno ne rasvetle sve okolnosti od značaja za postupanje sa određenim slučajem.

4.KONSULTATIVNA SUPERVIZIJA, je najčešće vezana za rad voditelja na konkretnom slučaju, kroz kratke, brze, fokusirane konsultacije, po potrebi rada na nekom slučaju. Inicirana je najčešće od strane voditelja slučaja, kada osete teškoće u određivanju koraka u radu na slučaju, ili kada je potrebno određeno administriranje rada na slučaju (pregled i potpisivanje dokumentacije i sl).Ona je vrlo praktično usmerena na konkretan svakodnevni rad.

CIKLUS SUPERVIZIJSKOG PROCESA

Da bi supervizijski proces ostvarivao svoj smisao, on je planiran, kontinuiran, cikličan i participativan


- Stalno praćenje potreba (postupaka,korisnika, voditelja, službi i CSR u celini na planu napređenja stručnog rada)
- Definisanje ciljeva (sa voditeljem-ima, kolegijumom službe, sa direktorom, samostalno)
- Izbor metoda, tehnika i postupaka
- Sprovođenje supervizijskih aktivnosti
- Monitoring- praćenje
- Evaluacija u odnosu na ciljeve (sastanak i gde smo stigli)
- Akcioni plan ( kako dalje...)
- Dogovor o ciljevima (isti, modifikovani, novi)

PREDUSLOVI

Da bi supervizijski proces mogao da se realizuje i ostvari ciljeve, važni su određeni preduslovi

- Okruženje (prostor, vreme, oprema)
- Baza znanja (o procedurama, standardima, komunikaciji, procesima učenja...)
- Odnosi (uvažavanje, poštovanje, poverenje) postoje ili se grade
- Spremnost na učenje i promenu (i kod supervizora i kod stručnog radnika)

Za stvaranje ovih preduslova postoje neke male korisne mogućnosti, do kojih smo došli u dosadašnjoj praksi

MALE KORISNE MOGUĆNOSTI


- Supervizija u toku, hvala što ne ometate
- Isključeni telefoni
- Prijatan ambijent
- Jasno pravilo neometanja izuzev i hitnim situacijama,

dostupan supervizijski raspored
- Supervizorovo vreme (koje on posvećuje sopstvenom učenju, dokumentaciji itd)
- Obaveštenja na vratima o tome gde se supervizor u nekom momentu nalazi( ukoliko trenutno nije u svojoj kancelariji)

RIZICI ZA SUPERVIZIJSKI PROCES

- Konflikti uloga unutar iste osobe
- Nedovoljno jasno razgraničene uloge rukovodioca i supervizora
-“isklizavanje iz uloge” (razvoj ili opstojavanje nekog ranijeg odnosa sa timskim kolegama i sl)
- Otpori supervizanata i nesigurnost supervizora
- Jednostrano ili obostrano neuvažavanje , rivalski odnosi
-Nedostupnost, neuvremenjenost procesa

nastaviće se...[/b]
Nazad na vrh
Pogledaj profil korisnika Pošalji privatnu poruku
Biljana



Pridružio: 30 Okt 2007
Poruke: 25
Lokacija: Sombor

PorukaPoslao: Pon Sep 29, 2008 8:10 pm    Naslov: Odgovoriti sa citatom

U MAGNOVENJU SUPERVIZIJE...a dešavaju se magnovenja i mimo našeg htenja...

Tekst koji sledi rezultat je mojih supervizijskih iskustava i samo jedan mogući pravac razmišljanja. Ustanovljavanjem i razvojem supervizijske prakse u Centrima, verovatno ćemo naići na još mnogo dilema i mogućnosti razrešenja, što pravac na kom smo , sa „Novim Pravilnikom“ umesto putne (ili geografske) karte, čini avanturističkim, nekad prijatnim, nekad neprijatnim, ali svakako- izazovnim putovanjem.

Jedna od čestih nedoumica koje kao praktičari u primeni supervizije imamo, jeste dokle sežu naša ovlaštenja, koja su to proceduralna pitanja kojima možemo/trebamo da se bavimo, a koja ne pripadaju domenu supervizije, iako je se manje ili više direktno dotiču.

U primeni supervizijske prakse do sad u Centrima za socijalni rad, primećeno je da se svi proceduralni i organizacijski propusti i teškoće najjasnije očituju kad slučaj (da ne kažemo predmet) stigne do supervizijskog procesa. Sve ono što je propušteno ili iskrivljeno u svim fazama rada na slučaju (fazama pre ulaska slučaja u voditeljstvo, fazama posla van voditeljstva ili fazama tokom voditeljstva) vrlo eksplicitno se može videti u supervizijskom procesu. I tu nastaju problemi i dileme supervizora.

S jedne strane „pritisnut“ odgovornošću i osećanjem obaveze („ja potpisujem“) s druge strane „pritisnut“ obavezom da se stara o dobrobiti korisnika (dakle i da ga zaštiti od iskrivljenih i mimostandardnih procedura), s treće strane „pritisnut“ zahtevima voditelja slučaja da pomogne, razjasni, reši i razreši..a sa četvrte strane „pritisnut“ nemogućnostima intervenisanja u proceduralnim pitanjima van voditeljstva i organizacijskim pitanjima...Da li da dodam i petu zahtevnu stranu? A to je podatak da je i supervizor taj koji treba da uči (i to da uči posao koji je do sad nepoznat sistemu socijalne zaštite), i da mu je potrebno vreme i za to? Situacija se čini vrlo podesnom da supervizor, velikom brzinom dođe do tačke na kojoj će sam sebe pitati „Treba li meni sve ovo...“ i vrlo lako zaključiti da je bolje da se nikad nije prihvatio supervizorskog posla, jer je isti nesprovodiv onako kako ga Pravilnik definiše, i da nije vredan truda koji mu se posvećuje.

I eto nas za čas na polju za koje ne smemo ni priznati da smo stigli. Kako da podržavamo kolege, kad ni sami sa sobom ne znamo ša ćemo? Kako da razjasnimo drugima, kad ni nama nije jasno? Kako da reagujemo kad nemamo ovlašćenja, možda ni priliku da se iznesemo svoje mišljenje?

Skliznuti u razmišljanjima je lako, ali je težak put dolaska supervizora do konstruktivnog stava šta jeste, a šta nije njegov posao, šta mora i može, a šta ne mora niti može, šta može odmah, a šta može kasnije...

Praksa pokazuje da je za izlazak iz supervizorove konfuzije od pomoći da sam sebi (ili u razmeni sa kolegom koji radi iste poslove), POSTAVI PAR PITANJA:

1. na koji način ja treba da se staram o najboljem interesu korisnika? Da li tako što ću da podstičem optimalni nivo rada na slučaju (u samom ciklusu voditeljstva), ili tako što ću da se bavim proceduralnim pitanjima unutar svih službi pa i Centra u celini? Da li ja uopšte imam ovlašćenja i da li ja mogu da se bavim proceduralnim pitanjima van voditeljstva?

2. da li (u odnosu na samog sebe, voditelja slučaja, organizaciju) posavljam uvremenjene, realistične, dostižne i merljive ciljeve? Da li je u ovom momentu moguće ostvariti ovoliki cilj, ili treba modifikovati cilj, ili pak modifikovati vremensko očekivanje?

3. čime se ja sad zapravo bavim? Ima li u ovoj teškoći nešto gde ja mogu da pomognem? (a ja sam neko ko se bavi najboljim interesom korisnika sa aspekta unapređenja prakse stručnih radnika)? Ili se ovde radi o nekoj teškoći koja nema mnogo veze sa stručnim radom voditelja slučaja?

4. Jesam li samo ja odgovoran-na za rešavanje ove teškoće, ili je tu još neko odgovoran? Ko je još odgovoran, i kako da ostvarim saradnju sa njim, radi zajedničkog rasvetljavanja teškoće, defnisanja ciljeva, preduzimanja aktivnosti itd?

5. Šta znači ono „potpisivanje“ obrazaca? Da li znači da se time saglašavam sa onim što voditelj slučaja radi na slučaju, ili time odgovaram za sve moguće postupke koji se vode u tom predmetu?

6. Da li je ovo zaista teškoća, ili nije? Kako bi ova situacija izgledala drugim ljudima u CSR?

Ovo je set osnovnih pitanja koje možemo sebi postaviti. Svakako, spisak može i da se produži, zavisno od teškoće na koju smo naišli. Ali postavljanje pitanja samom sebi u praksi se pokazuje kao podesan način za izlazak iz pozicije „pritisnutosti“, nemoći, zbunjenosti...

i za kraj ovog teksta, jedna mala (nezvanična) definicija koja može pomoći da se iz magnovenja izađe.

MOJ JE POSAO DA SE STARAM O NAJBOLJEM INTERESU KORISNIKA TAKO ŠTO ĆU DA RADIM NA UNAPREĐENJU STRUČNE PRAKSE VODITELJA SLUČAJA.
Nazad na vrh
Pogledaj profil korisnika Pošalji privatnu poruku
Biljana



Pridružio: 30 Okt 2007
Poruke: 25
Lokacija: Sombor

PorukaPoslao: Uto Dec 02, 2008 7:30 pm    Naslov: Odgovoriti sa citatom

DOKUMENTOVANJE SUPERVIZIJSKOG RADA- jedan od mogućih načina

S obzirom na složenost i zahtevnost integrativnog modela supervizije čiji je zadatak da ispunjava tri funkcije, pred supervizorom i supervizantom se nalazi niz različitih zadataka . Vođenje supervizijske dokumentacije je neophodan korak koji omogućava i olakšava praćenje napretka ka postavljenim ciljevima.

Supervizor koji primenjuje integrativni model supervizije nalazi se pred zadacima i izazovima koji podrazumevaju nekoliko nivoa angažovanja:

1. supervizijski proces u radu voditelja na konkretnim slučajevima (sa konkretnim korisnicima)
2. individualni supervizijski proces sa svakim voditeljem, na unapređenju njegovih kompetencija nevezano za direktni – tekući rad na aktuelnim slučajevima
3. supervizijski proces u radu sa grupama voditelja slučaja, koje imaju neke zajedničke ciljeve, dileme...

Funkcije supervizije u praksi često nisu raskidive i ne ispunjavaju se odvojeno. Čest je slučaj da supervizijski proces na konkretnim slučajevima, pored monitoringa radnog procesa (dakle administrativne funkcije) ima i edukativno razvojni, pa i podržavajući karakter.

Upravo zbog ovako složene situacije, različitih dimenzija na kojima se realizuje proces, različitih kombinacija nivoa delovanja supervizora i funkcija supervizije, veoma je važna mogućnost supervizora da se brzo i efikasno fokusira na ono što je u datom momentu predmet njegovog rada, da zna šta je do sad preduzeto, kakvi su ishodi preduzetog, da li je nešto planirano, šta su bile dileme, kakva su njegova, a kakva supervizantova zapažanja itd.

I tu dolazimo na teren važnosti dokumentovanja supervizijskog rada sa aspekta efikasnog rada supervizora.

Druga važna konsekvenca je potreba da i supervizant ima povratnu informaciju o sopstvenom napretku, belešku o dogovorenim aktivnostima i slično, pa su supervizijska dokumentacija i zapisnici sa sastanaka dragocen materijal koji supervizor može da uobliči i dostavi supervizantu.

Treća važna konsekvenca je obaveza izveštavanje supervizora o napretku supervizanata jednom godišnje. Bez uredno vođene dokumentacije i smisleno razrađenih indikatora napretka koje supervizor prati , procena napretka se svodi na prisećanje ili trenutni dominantni utisak supervizora. To je daleko od iole ozbiljnije procene, takav pristup predstavlja „izveštavanje radi izveštavanja“, i ne vodi ka aktivnostima kojima bi se pomoglo jačanje kompetencija voditelja slučaja i njihovo edukovanje.

Praktičari često imaju otpor prema dokumentovanju svog rada, što je za očekivati i kod supervizora. Smatra se da dokumentovanje rada oduzima vreme kojeg je uvek premalo, da je zahtevno, nametnuto, vođenje dokumentacije se neretko ostavlja za „kasnije“ itd. Činjenica je da dokumentovanje rada uzima deo vremena, ali ga jednako tako nadoknađuje stvarajući mogućnost supervizoru i supervizantu da se brzo, lako i efikasno pripreme i fokusiraju na sadržaj procesa.

U ovom momentu ne postoje „propisani“, standardizovani obrasci za protokolisanje supervizijskog rada, a pitanje je i koliko je trenutno moguće (možda i potrebno) imati jedinstveni standard- formate za dokumentovanje, ili je korisnije da svaki supervizor pronađe formate sa kojima se najefikasnije snalazi s obzirom na zahteve posla i raspoloživo vreme.

Jedan od mogućih načina je organizovanje dokumentacije tako da ona prati tri nivoa supervizijskog rada:

1. Supervizijski proces na konkretnim slučajevima na kojima radi voditelj. Moguće je pratiti posebnim obrascem za svakog korisnika. U njemu se administriraju pravci rada voditelja u radu sa korisnikom, kao i pravci i teme supervizije koja se odnosi na rad na tom slučaju. Moguć način organizovanja ovakvog formata je da se za svakog korisnika ukratko definiše sadržaj postupka, faze rada (početna, usmerena procena, plan usluga, ponovni pregled, zatvaranje), da se ukratko definiše šta je voditelj radio po fazama, da se definišu teme kojima se supervizija bavila, zaključci tokom supervizije, dogovorene aktivnosti , zapažanja supervizora, datum naredne supervizijske sesije itd. Ovakav obrazac olakšava supervizoru da se na brz način fokusira na konkretan „predmet“ i zna šta je do sad na njemu urađeno, što je od značaja s obzirom na broj predmeta koji su praćeni u supervizijskom procesu (a to su faktički svi redmeti koji su u voditeljstvu)

2. Individualni supervizijski proces sa ciljem unapređenja kompetencija voditelja slučaja, moguće je pratiti obrascem za svakog voditelja slučaja, u kojem se ukratko mogu evidentirati datum i trajanje supervizije, funkcije supervizije, dominantnu tema tokom sesije, primenjene metode i tehnike, dogovorene aktivnosti, zapažanja supervizora i datum narednog sastanka. Ovakav format omogućava supervizoru da ima jasniji uvid u teme za kojima je supervizant imao potrebu, kao i da prati njegov napredak ka postavljenim ciljevima, što je od značaja za davanje povratne informacije supervizantu, kao i za sačinjavanje godišnjeg izveštaja.

3. Grupne supervizijske procese (kao i timske) moguće je takođe pratiti posebnim obrascem, koji od podataka može da sadrži datum, trajanje, temu-probleme-dileme, metod rada, rezultat rada, zapažanja o voditeljima, zapažanja o službi i slične podatke za koje supervizor proceni da su potrebni da se zabeleže. Ovakvo dokumentovanje pomaže u sagledavanju dinamike grupe, u planiranju tema za kojima postoji potreba, u izboru načina na koji da se iskoriste pozitivni efekti grupe u bradi nekog supervizijskog pitanja itd.

U zavisnosti od potreba, raspoloživog vremena, tehničke opremljenosti i veštine, zavisno od podataka koji trebaju supervizoru u organizaciji i planiranju supervizijskog procesa, dokumentaciju je moguće korigovati, ili pak razvijati novu metodologiju, kao npr- kvantifikovati podatke i elektronski ih obrađivati, kvantifikovati indikatore praćenja, uzimati im pojedinačne ili zbirne vrednosti itd.
Nazad na vrh
Pogledaj profil korisnika Pošalji privatnu poruku
Biljana



Pridružio: 30 Okt 2007
Poruke: 25
Lokacija: Sombor

PorukaPoslao: Čet Apr 23, 2009 7:50 am    Naslov: SUPERVIZIJSKI IZVEŠTAJ Odgovoriti sa citatom

Pravilnikom o organizaciji, normativima i standardima rada u Centrima za socijalni rad, definisano je da supervizor jednom godišnje sačinjava izveštaje o napretku voditelja slučaja.

U neposrednoj praksi Centara ovo izveštavanje je nailazilo i nailazi, na različita tumačenja i doživljavanja. Neke od najčešćih tački spoticanja je pitanje o čemu supervizor izveštava, kako će on "oceniti" voditelja slučaja, da li je supervizor "lovac na greške, lovac na grešne", šta će biti konsekvence tog izveštaja, da li da supervizor piše "baš sve" što zapazi, ili da selektuje informacije u izveštaju, ako selektuje- šta da selektuje itd. Niz pitanja je veoma dug...

Kao i prethodni tekstovi o superviziji, i ovaj je rezultat svojevrsnog spajanja teorijskih okvira, normativnih obaveza i praktičnih iskustava koje sam imala u supervizijskoj praksi u našem CSR. Predstavlja samo jedan od primera kako je moguće odnositi se prema izvestilačkoj funkciji supervizijskog rada, i buduća praksa u Srbiji, kao i stručne dimenzije koje ćemo dobijati od Zavoda za socijalnu zaštitu, verovatno će ponuditi još mogućih okvira.

Pred zadatkom pisanja izveštaja, supervizor u fokus svoje pažnje stavlja svrhu izveštaja. Šta je svrha tog izveštaja i na koji način je najbolje ispuniti?
Svrhu izveštaja možemo posmatrati sa dva aspekta:
1. kao način da se zaključi o napretku voditelja slučaja u radu na slučajevima, nakon protoka godinu dana, i nakon primena različitih metoda i tehnika učenja i različitih oblika supervizije.
2. kao način da supervizor izvesti šta je on sam radio na unapređenju stručnih standarda rada u Centru za socijalni rad

I jedna i druga svrha predstavljaju način da se nakon jednogodišnjeg rada osvrnemo na standarde struke, izvedemo zaključke o tome dokle smo stigli, šta bismo mogli da unapredimo, a takođe izveštajem opravdavamo i sopstveni jednogodišnji rad, osvrćući se na postignuća ("gde smo sad?"). Odgovor na ovo pitanje, postavlja nam sledeće- "gde želimo da budemo?", što nas vodi u planiranje supervizijskog procesa, koje kreće završetkom sagledavanja aktuelnih pozicija, i koje se tokom godine povremeno revidira.

Supervizijski izveštaj u našem CSR za prošlu (2008.) godinu, mapirao je napredak svakog voditelja u ovladavanju novom metodologijom rada, novim poslovima i procedurama, akcentirajući koja su to znanja, veštine i profesinalni stavovi postojali, kako su korišteni, koji su napredovali, a na čemu bi se još moglo raditi u narednom periodu. Sagledan je i preferirani model učenja svakog voditelja. Na osnovu mapiranja potrebnih novih znanja i veština i preferiranog modela učenja, stvoren je osnov za planiranje sadržaja i načina supervizije u 2009. godini. Izveštaj je zamišljen ne samo kao način da se izveste rukovodioci o napretku u poštovanju i primenjivanju stručnih standarda, nego i kao način davanja povratne informacije voditeljima slučaja o njihovo jednogodišnjem radu i učešću u supervizijskom procesu. Praksa pokazuje visoku vrednost ovakvog pristupa izveštavanju, jer voditelji smatraju važnim (što i jeste) da dobiju povratnu informaciju o sopstvenom radu, učenju i učešću u superviziji, kao i da su u prilici da aktivno učestvuju u planiranju rada u narednom periodu.
Pravilnikom nepredviđeno, ali u praksi korisno, jeste i davanje povratnih informacija supervizoru od strane voditelja slučaja. Dakle, kako voditelji slučaja vide supervizijski proces, supervizora i njegov napredak, a sve sa ciljem unapređenja supervizijske prakse u CSR i razvijanja partnerskog odnosa u supervizijskom procesu.
Lično smatram važnim i da supervizor mapira sopstvene procese učenja i sopstvena nedostajuća znanja, kako bi mogao da planira i sopstveni napredak u narednom periodu. Ovo je svakako nemoguće izvesti na objektivan način bez eksterne supervizije, ali partnerstvo sa voditeljima, uz kritičko preispitivanje samog supervizora, su neophodna "prva pomoć" dok se supervizijska praksa i standardi konačno ne utemelje i ne zažive.

Ukratko rezimirano, supervizijski izveštaj je u funkciji sagledavanja stručnog rada, ostvarenog napretka i uvodni korak za planiranje napretka. Tako zamišljen, on ne predstavlja izveštaj o "lovu na greške", ne predstavlja deljenje packi i autoritarnu poziciju "sveznajućeg supervizora". Kao i sve drugo u superviziji, i on je u funkciji procesa sagledavanja stručnog rada i napredovanja u njemu, pa se i sam sadržaj izveštaja vezuje za to.
Nazad na vrh
Pogledaj profil korisnika Pošalji privatnu poruku
Prikaži poruke iz poslednjih:   
Napiši novu temu   Odgovori na poruku    csrsombor.org.rs forum -> Organizacija Sva vremena su GMT + 1 sat
Strana 1 od 1

 
Skoči na:  
Ne možete pisati nove teme u ovom forumu
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Ne možete menjati vaše poruke u ovom forumu
Ne možete brisati vaše poruke u ovom forumu
Ne možete glasati u ovom forumu


Powered by phpBB © 2001, 2005 phpBB Group

VRH
Sajt Centra za Socijalni rad Sombor SAJT CENTRA ZA SOCIJALNI RAD