Da li se razumemo?

Odmakli smo se dve godine od dve decenije obeležene uvođenjem višepartijskog sistema, ratovima na prostorima zemlje čije je rastakanje uveliko počelo na polivini njenog postojanja, demonstracijama protiv režima koji je nekima bio, a drugima nije bio po volji, višemesečnim šetnjama sa sve pištaljkama, šerpama, mitinzima za i protiv, deljeni smo na dobre i loše, heroje i izdajnike, domaće i strane plaćenike, i naravno, na ovim prostorima omiljene, vešedecenijske podela na četnike i partizane.

I, onda su neki poželeli promene. Stvorena je „kritična masa“, a sistem vrednosti razaran ratovima, sankcijama, hiperinflacijom srušio se, čini mi se, sam od sebe.

Neoliberalizam je zavladao našim životima, i nastavio sa rušenjem ideala na kojima su stasavale generecije: jednakost, pravda, solidarnost, humanost, moral i poštenje.

Za sve to vreme udaljavale su se generacije mladih i odraslih, unutar mladih: mladići i devojke, unutar odraslih: žene i muškarci.

A, stari? Oni su bili na marginama događaja devedesetih, ali se njihova uloga povećavala sa zatvaranjem hiljada preduzeća koja nije imao ko da vodi kroz tranzicionu stihiju dvehiljaditih.  Njihove penzije obezbeđuju egzistenciju hiljadama onih moje generacije i njihovoj deci. Nezaposlenost i dalje raste. Na sve to porodica odgovara retradicionalizacijom i  repatrijarhalizacijom porodičnog života što dovodi do još izraženih antagonizama na relaciji mladi – odrasli. Reformama je potrebna drugačija porodica. Kakva? Time će se, verujem baviti sociolozi, na nekom drugom mestu.  Sadržaj koji ćete moći da pročitate na stranicama ovog dela sajta, biće posvećene međugeneracijskom razumevanju, a Vama ostavljamo mogućnost da i sami pišete o ovoj temi na Forumu.

Miodrag Tepavac, politikolog i pravnik

 

Blago kući koja ima penzionera

Dvadest i peti dan u mesecu... Na glavnjaku nadomak Laze formirao se poduži red... Penzioneri došli po mrvice koje im pripadaju. Red se formira već od 6 sati ujutru, iako njihova ćuvena „Vojvođanska banka“ otvara tek u 8. Promrzli i gladni, ali ipak im se na usnama razvukao kiseli osmeh. Stigao „Spasovdan“! I dok prolazim pored njih ne mogu a da se ne zapitam koliko li se ljudi u ovoj državi zapravo raduje njihovoj penziji...

Surova je ćinjenica da penzioneri izdržavaju mlade. Zvući maltene neverovatno, ali je tako. Skoro svaki od staraca iz onog reda ima sina, ćerku, unuka...kojeg mora da pomaže, a u najgorem slućaju i izdržava. Nijedan od tih bivših radnika nekada uspešne i velike firme i zemlje ne može da gleda kako njegovi najbliži gladuju, kako nemaju, kako se nerviraju i propadaju... Od svoje crkavice platiće bar raćune, tako razmišlja maltene svaki od njih.

Koliko li samo ima onih koji moraju da „žrtvuju“ svoje preko potrebne lekove da bi nahranili svoje voljene unuke? Cerka ili sin ne rade, ili rade u nekoj propaloj firmi u kojoj platu dobijaju jednom u tri meseca, a ćesto nikako ni ne dobijajaju.

Posle bar dva sata provedena u ćekanju, konaćno podignu svoje... Iako u novćaniku i dalje imaju više papira nego para, upućuju se pravo u Poštu. Ponovo staju u „jedinstveni“ poštanski red da se oduže državi za ono što su potrošlili i da joj vrate polovinu onoga što su podigli. Kad obave raćune, pada im kamen sa srca.

Sada već polako, sve zavirujući u onaj novćanik, sitnim koracima krenu ka pijaci. Na pijaci kruže... Prvo tri kruga od tezge do tezge da se vidi gde je najpovoljnije, a potom se odlućuju, ali samo za najosnovnije. U kesi pokoja šargarepica, krompir i luk, gdekoja jabuka ili narandža i to je sve.

Ostalo je još za jedno pile ili kilu mesa, ćisto da se u kući zna da je toga dana bila penzija. U mesari ih cena dokrajći, ali ipak uzimaju koliko mogu. Nek se zna da je danas praznik! Dolaze kućama smrznuti, mokri i gladni. Na pragu ih doćekuje snaja ili ćerka sa osmehom na licu. Hvata one kese da pomogne i razvlaći osmeh. Al’ će danas da bude dobar rućak, bila je penzija! E tugo moja, blago kući koja ima penzionera!

Marina Vujaković, novinarka "Somborskih novina"

 

LICNOST MALOLETNIH POCINILACA KRIVICNIH DELA I RIZICNI FAKTORI ZA POJAVU POREMECAJA PONAŠANJA

Razlicite naucne teorije na razlicit nacin tumace faktore koji predstavljaju osnovu na kojoj pociva sklonost ljudi, pa time i maloletnika, ka društveno neprihvatljivom ponašanju. Jedna grupa teorija smatra da je osnova ovakvog ponašanja biologija, odnosno genetika. Sve teorije koje su pokušale da objasne da na osnovu samo fizickog izgleda može prepoznati ko je sklon kriminalu, a fizicki izgled je ono što se sigurno nasleduje genetski, nisu prošle naucnu proveru. U suštini, genetski faktori nisu toliko znacajni da bi dominirali, vec oni deluju indirektno, tako što ostavljaju mogucnost da se kriminalno, tj. delikventno ponašanje razvije. Ovi faktori su u sadejstvu sa aktivnošcu pojedinca, kao i okolinom u kojoj se taj pojedinac razvija.
Psihološke teorije za delikvenciju vezuju pojmove emocionalne stabilnosti, inteligencije i motivacije. Prema jednoj teoriji, prestupnicko ponašanje je izraz neprilagodenosti, neprikladnog ponašanja pojedinca. Naša okolina neprekidno postavlja odredene zahteve pred nas i oni koji ne uspeju da ih zadovolje, koji se ne integrišu u zajednicu, ispoljavaju neprilagodeno ponašanje. Neki pobornici ovih teorija još dodaju i nesposobnost saosecanja, neznanje i nedovoljno vaspitanje kao faktore. Cesto se pominju i sociopatske crte licnosti, jer one pogoduju vršenju prestupa i to su: neprihvatanje društvenih normi, velika impulsivnost, egocentricnost, nesposobnost osecanja krivice.
Frustracione teorije delikventno ponašanje posmatraju kao izraz gneva, ispoljavanje agresije. Pošto osoba ne može da zadovolji neke svoje želje i potrebe, ona zapada u bes, agresivnost i ispoljava ih u delikventnom ponašanju na objekte osujecenja ili njihovu zamenu. Inace, ta frustracija, odnosno nezadovoljenje želja i potreba, se može prevazici ili na pozitivan nacin – povecavanjem napora, traženjem nacina da se prepreka otkloni, i na negativan nacin – smanjenom tolerancijom na frustraciju, što rezultira ili agresijom ili povlacenjem u sebe.
Odgovori na pitanje zašto su neki ljudi skloniji da na agresivan nacin reaguju na frustraciju leže u njihovim nižim intelektualnim sposobnostima, smanjenoj mogucnosti kontrole impulsa, te povišenom osecanju strepnje i uznemirenosti i agresivnosti. Nekada je u pitanju organski poremecaj (uzrok poremecaja je u funkcionisanju organizma pojedinca, dakle – biologija), ali najcešce je u pitanju loša socijalizacija, tj. ucenje o poželjnim oblicima ponašanja u nekom društvu, koje nas uci i koji su to društveno štetni oblici ponašanja.
Teorije o „delikventu kao posebnom psihološkom tipu“ zastupaju stanovište da je ovo jedan poseban psihološki tip, sa svojim karakteristikama koje ga odvajaju od ostalih maloletnika. To su sledece karakteristike: ima jake napade agresije, besa, nalazi zadovoljstvo u nanošenju bola drugome, zatvoren je u sebe, impulsivan i ne procenjuje dobro posledice svojih akcija, neodgovoran je, a nezavisan. Sklon je racionalizacijama (a racionalizacija je mehanizam odbrane kojim se naš ego brani od sopstvenih loših, neprihvatljivih želja i motiva, dajuci sebi i drugima neka potpuno racionalna objašnjenja svojih neracionalnih postupaka). Recimo da dete odrasta i shvata da mu je otac alkoholicar i, po uzoru na njega, pocne i samo da pije. Zna da je to loše, vidi šta se dešava ocu, ali govori da ne može da ne pije, jer mu je to sigurno „zapisano u genima“, a protiv gena se ne može. Ili govori kako mora da pije da bi se oslobodio stresa u školi i/ili kod kuce.
Ispitivana je i emocionalna stabilnost maloletnih delikvenata. Emocije mogu biti razorne ili konstruktivne. Kakve ce one biti zavisi od posebnih karakteristika situacije. Ispitivanja su pokazala da su delikventi emocionalno nestabilni, razdražljivi i cesto uznemireni, da su to veoma senzitivne osobe. Ovakve osobine obicno se tumace kao posledice odbacenosti, osujecivanja, inferiornosti, ljubomore i slicnih osecanja. Takode, veoma je važan i osecaj sigurnosti u sebe, jer su delikvenciji skloni i oni maloletnici koji su nesigurni u sebe, koji svoje mogucnosti i sposobnosti podcenjuju, ali i oni koji ih precenjuju.
Kada govorimo o motivaciji, osnovni problem leži u (ne)mogucnosti voljne kontrole postupaka. Delikventi su agresivniji i impulsivniji i ta ponašanja slabije kontrolišu. Motivi se definišu kao pokretaci na aktivnost, koja može biti dobra ili loša. Neki od poznatih motiva maloletnih delikvenata su:
– motiv socijalne i psihicke kompenzacije – maloletnik kompenzuje stvarne ili umišljene nedostatke;
– motiv osvetoljubivosti – cini prestup zbog stvarne ili umišljene nepravde koja mu je naneta;
– statusni motiv – težnja za održavanjem statusa u društvu u kom se krece;
– avanturisticki motiv – želja da se doživi neka avantura.

Motivacija igra znacajnu ulogu u tumacenju stvarnosti i ocenjivanju pojava prema svom vrednosnom sistemu, kao i kod formiranja razloga za donošenje odluke o konkretnom delu.
Kada je u pitanju inteligencija, istraživanja su pokazala da su delikventi u proseku manje inteligentni od druge omladine. Imaju primitivniju strukturu licnosti, manju toleranciju na frustraciju, skloniji su konzumiranju alkohola. Osnovna ideja, kada se govori o nižoj inteligenciji, je da prestupnici ne mogu da sagledaju posledice svojih dela, da se slabije snalaze u svom okruženju upravo zbog niže inteligencije. Medutim, inteligencija je samo jedan od faktora delikvencije, jer su poznati brojni primeri visoko inteligentnih prestupnika. Utvrdeno je da npr. silovanje cešce cine osobe sa nižom inteligencijom, dok privredni kriminal cine oni sa više razvijenim sposobnostima. Manje inteligentni ljudi su cešce saucesnici, a retko organizatori.
Svi ovi pobrojani faktoru spadaju u kategoriju tzv. unutrašnjih faktora koji uticu na pojavu delikventnog ponašanja. Medutim, to ponašanje nije rezultat samo te jedne grupe faktora, vec na njega uticu i spoljašnji faktori. U ranom detinjstvu najvažniji od tih spoljašnjih uticaja na ponašanje deteta je upravo uticaj porodice. Razlicite karakteristike porodice se mogu oznaciti kao rizicne u razvoju poremecaja ponašanja.
U porodicama sa decom koja imaju poremecaj ponašanja, konflikti medu njenim clanovima koji su u vezi sa disciplinovanjem dece su osam puta cešci, pozitivne interakcije medu njima su 50% rede i cešce se (nenamerno) podržava negativno ponašanje dece.
Konfliktni partnerski odnosi medu roditeljima uticu trostruko na dete: a) roditelji koji se svadaju, obicno se ne slažu ni oko vaspitanja dece, pri cemu su njihovi stavovi nedosledni i neusaglašeni, b) detetu nude nefunkcionalni model ponašanja i c) zbog svakodnevnog stresa i nezadovoljstva u partnerskoj relaciji, ovakvi roditelji postaju deci i emocionalno nedostupni.
Psihopatologija roditelja predstavlja još jedan znacajan faktor rizika. U mnogim studijama je potvrdeno da je antisocijalni poremecaj licnosti roditelja najbolji prediktor za razvoj poremecaja ponašanja i kod dece.
Važan faktor je i socioekonomski status porodice. Deca sa poremecajem ponašanja cešce dolaze iz porodice sa nižim socioekonomskim statusom, koji karakterišu niska primanja, nezaposlenost i neobrazovanost roditelja, kao i loši stambeni uslovi.
Znacajan je i uticaj brace i sestara koje adolescent ima. Postoje brojna istraživanja koja ukazuju na to da su deca koja imaju starijeg brata ili sestru sa poremecajem ponašanja i sama u povecanom riziku za razvoj takvog ponašanja.
U jednom istraživanju adolescenti su sami procenjivali razloge svog delikventnog ponašanja i kao najbitniji razlog naveli su druženje sa antisocijalnim osobama iz svoje okoline (40,7%), a kao znacajan faktor izdvojen je i alkohol (31,2%) koji se konzumira neposredno pre izvršenja dela. Oko jedne cetvrtine ispitanika smatralo je da znacajnu ulogu u njihovom delikventnom ponašanju ima njihova „narav“, neke njihove osobine licnosti koje su izvan njihove kontrole. Ispitanici roditeljima i neadekvatnom vaspitanju nisu pridali neki poseban znacaj, vec je samo 14,3% ispitanika to navelo kao razlog svog neprilagodenog ponašanja. Najmanja važnost data je vezi izmedu bolesti i delikventnog ponašanja. Ovo ukazuje na to da oni „krive“ sebe i svoje osobine, a ne osecaju se žrtvama nesrecnih okolnosti.
I pored izloženosti brojnim rizicnim faktorima, mnoga deca ne razviju poremecaj ponašanja. Ovo se, izmedu ostalog, pripisuje dejstvu tzv. protektivnih faktora. To su faktori koji ublažavaju ili poništavaju dejstvo rizicnih faktora. Ne postoji potpuna zaštita od faktora rizika, niti bi to bilo korisno, jer izlaganje dece umerenom stresu i primerenim izazovima povecava njihovu sposobnost ponovnog uspostavljanja ravnoteže i razvija efikasne strategije za rešavanje problema. Protektivni faktori su: dobre veštine rešavanja problema i komunkacije, dobri odnosi sa ljudima koji van kuce brinu o deci, nivo aktivnosti deteta, socijalne veštine i inteligencija, emocionalna povezanost clanova porodice, postojanje emocionalne podrške i spoljni sistem podrške kao što su škola, razliciti klubovi, crkva, vršnjacke relacije. Sposobnost adaptacije i fleksibilnost, empatija i briga za druge, te sposobnost planiranja buducnosti takode predstavljaju protektivne faktore. Unutar porodice su vrlo znacajni veca funkcionalna kohezivnost medu njenim clanovima, nizak stepen rigidnosti, niska ucestalost konflikata i što viši nivo obrazovanja roditelja.

Marija Trivunčić, psihološkinja

LITERATURA:
Dimitrijevic, B. (2006). Licnost maloletnih delikvenata. Godišnjak za psihologiju, Vol. 4, No. 4-5, 207-222. http://www.psihologijanis.org/clanci/45.pdf
Markovic, J., Srdanovic-Maraš, J., Šobot, V., Ivanovic-Kovacevic, S., Martinovic-Mitrovic, S. (2011). Neke psihološke karakteristike kao protektivni, odnosno rizicni faktori za pojavu poremecaja ponašanja. Psihologija, Vol. 44 (2), 167-185.